Kapacitet političkog lidera meri se sposobnošću da predstavlja svoju zajednicu u punoći njenih svojstava, vrline da afirmiše a mane da ispravlja.
Takođe, njegova imperativna obaveza je da usmerava državni brod prema sigurnim vodama budućnosti. Postoje, međutim posebni trombovi koji ugrožavaju stabilnu istorijsku putanju društva. Primera radi, za Kenedija to je bila „Kubanska raketna kriza“, za De Gola alžirski rat za nezavisnost, za Broza takozvani Maspok, a gotovo svaki državnik susreće se sa nekim velikim izazovom.
„Obojene revolucije“ su specifičan fenomen jer se događaju u seriji i sa prepoznatljivim zajedničkim imeniteljima. Pre svega indukovane su iz zapadnih političkih krugova koji nisu bili zadovoljni što je posle pada Berlinskog zida iznevereno očekivanje Frensisa Fukujame da je liberalizacija sveta dovršena za sva vremena i da je to kraj istorije sa dijalektičkim sinusoidama.
Osim Gruzije, Kirgistana i Ukrajine, u tu seriju može se ubrojiti i naša zemlja sa petooktobarskim prevratom. Jedinstveni motiv za spoljne podstrekače „obojenih revolucija“ bio je da se narodi osamostaljenih postkomunističkih država onemoguće u donošenju samostalnih odluka, da se uruši njihova identitetska struktura i da se dovedu u status superkolonijalnih marioneta kojima je čast da se podređuju gospodarima sveta.
Tvrd orah
Srbija je, međutim, tvrd orah i, posle epizode DOS-ove vlasti, građani su prepoznali da im namenjena uloga u lutkarskom igrokazu zapadnih scenarista, bilo da su državni stratezi ili privatne fondacije sa sumanutim idejama da preuređuju svet prema svojim „staklenim perlama“, nikako ne odgovara. Godine 2012. kormilo Srbije preuzima Srpska napredna stranka. Poenta njene uspešnosti, potvrđena u nekoliko izbornih ciklusa, pokazala je da, iako smo mala zemlja sa očajnim nasleđem iz perioda ratova, sankcija i neodgovorne i netalentovane prethodne vlasti, politikom koja racionalno harmonizuje srpske identitetske vrednosti sa pragmatičnim odnosom prema međunarodnim okolnostima, Srbija kreće snažno i brzo napred.
Geopolitički kompas Aleksandra Vučića pokriva svih 360 stepeni u kojima se ostvaruje nacionalni interes. Štaviše, Srbija svojim novostečenim ugledom postaje uvaženi pripadnik kluba zemalja koje na sličan način insistiraju na svome dostojanstvu. Triling na kome počiva pozicija Srbije u svetu predstavljaju neodustajno poštovanje međunarodnog prava, principijelna solidarnost sa tradicionalnim prijateljima i izgradnja dobrih odnosa sa političkim činiocima koji od koji su nas nekada odvajali teški zastori istorijskog nasleđa ili predrasuda. Ekonomski uspon dao je temelj ukupnom novelitetu srpske politike.
Upravo sve ove karakteristike današnje Srbije nisu dale mira političkim silama iz jednog dela zapadne političke hemisfere koje nemaju snage da izađu iz svojih stereotipa i užasavaju se obrisa sveta u nastajanju, bilo da su to države kao celine ili političke snage koje se rađaju u njihovim sredinama. Još manje mira imaju i ovdašnji političari koji dolaze iz redova poraženih struktura DOS-a i njihove mlade kolege koji bi da se domognu vlasti. Ni jedni ni drugi nemaju političku ideologiju, nemaju viziju ka kojoj bi usmeravali društvo, a njihov medijski ešalon je tanji od putujućih pozorišta iz devetnaestog veka. Nemaju ni ozbiljno razumevanje politike koje podrazumeva strpljiv i uporan rad sa građanima. Onda je sasvim razumljivo da su se „ovdašnji“ udružili sa „tamošnjim“. U tome zajedničkom imenitelju da se sruši srpska vlast koja je napravila najbolje rezultate ikada i uspravila Srbiju nalazi se dodirna tačka dve destruktivne sile koje su, uz pomoć ratoborne i neodgovorne studentske manjine, pokrenuli obojenu revoluciju.
Stari politički vuk
Pažljivom analizom i iskustvom starog političkog vuka Aleksandar Vučić je uočio da je celi opozicioni pokret sveden isključivo na želju da se domogne vlasti, ignorišući da je politika još od antike shvaćena kao bavljenje opštim dobrom zajednice. Opozicija je doduše svesna svoje bezidejnosti i nemoći pa je pokušala da koristi slučajeve Ribnikar, Dubona i novosadska nadstrešnica kao pogonsko gorivo koje bi je poguralo prema vlasti. Takav pokret, bez obzira koliko je nedovoljan da svoje protagoniste instalira u fotelje, napravio je ogromnu štetu ovom društvu ponajviše polarizujući ga, naravno na neproporcionalne, delove.
Opozicija, u svome najširem spektru od političara, neodgovornih profesora do dela studenata, očekivala je da će vast nasesti na blokaderske provokacije i opstrukcije kretanja građana, okupiranje fakulteta i nasilje prema nosiocima funkcija. Ali nisu shvatili da je Vučiću i saradnicima na prvome mestu nacionalni i državni interes i da neće dozvoliti razbuktavanje podela u narodu. Jasno je da su mnogi građani priželjkivali nultu toleranciju bezbednosnih organa prema nasilnicima iz opozicije, ali protesti su minimalizovani upravo strpljivošću vlasti i pokazivanjem da je njen interes da se zacele podele koje je opozicija želela.
Na ivici građanskog rata
Uz agresivno podstrekivanje iz inostranstva takva politika opozicije vodila bi do same ivice građanskih sukoba, a možda i preko nje. Takođe, koliko god je deo studenata u protestu potkopavao sopstvenu akademsku godinu, Vučić je pružao ruku izlaska iz problema, daleko dobronamernije nego što su bile namere dela profesora, pa i pojedenih roditelja čiji savetodavni uticaj nije primećen u javnosti. Za razliku od rektora Beogradskog univerziteta koji je bio politički pristrasan do destrukcije institucije koju predstavlja, Vučić se sa podjednakom odgovornošću obraćao prema studentskoj zajednici u celini. Podsetimo i da je, tobože u ime demokratije, parlamentarna opozicija pravila u Narodnoj skupštini bojno polje.
Kao što je, uprkos svim teškim okolnostima za Srbiju, pridržavajući se uporno međunarodnog prava, Vučić očvrsnuo poziciju Srbije i pripremio je za buduće političke borbe, tako je i na unutrašnjem planu, strpljivo, pokazujući brigu za društvo u celini, otupeo oštricu razornih sila koje bi da Srbiju vide na kolenima i sa dubokim ranama. Obesmislio je obojenu revoluciju višim razumevanjem da su demokratija, vladavina prava i etički temelji politike naš zajednicki interes. Rečju – državnički!
Autor: A.A.
